Prvi deo: Kako je ograničavanje moći postalo temelj američke republike.
Kada se govori o demokratiji SAD, često se polazi od pogrešne pretpostavke da je njena najveća vrednost pravo građana da biraju predsednika. Iz evropske perspektive to deluje logično – izbori se smatraju vrhuncem demokratskog procesa, trenutkom kada narod odlučuje ko će upravljati državom. Međutim, tvorci Sjedinjenih Američkih Država razmišljali su sasvim drugačije. Njihovo najveće pitanje nije bilo kako izabrati dobrog predsednika. Pitanje koje ih je opsedalo glasilo je: šta ako građani jednog dana izaberu lošeg predsednika?
To pitanje oblikovalo je gotovo svaku rečenicu američkog Ustava.
Kada bi ljudi bili anđeli
U leto 1787. godine, u zagušljivoj sali zgrade u Filadelfiji, pedesetak delegata pokušavalo je da osmisli politički sistem kakav svet do tada nije poznavao. Većina njih bila je bogata, obrazovana i duboko sumnjičava prema svakoj vlasti koja nije ograničena pravilima. Samo nekoliko godina ranije vodili su rat protiv britanske krune. Njihova pobeda nije značila samo stvaranje nove države; značila je odbacivanje ideje da jedan čovek može biti izvor političke moći.
Zbog toga su ušli u istoriju sa jednom gotovo paradoksalnom ambicijom. Želeli su da stvore snažnu državu, ali da istovremeno spreče svakoga ko tom državom upravlja da postane previše moćan.
Ta unutrašnja kontradikcija i danas određuje američku politiku.
Za razliku od mnogih evropskih ustava koji su nastajali tokom XIX i XX veka, američki Ustav nije pisan sa pretpostavkom da će na vlast dolaziti mudri i dobronamerni ljudi. Naprotiv, Džejms Medison, jedan od njegovih glavnih autora, smatrao je da je politički sistem potrebno graditi upravo pod pretpostavkom da će vlast jednom završiti u rukama ljudi spremnih da je zloupotrebe.
Njegova čuvena rečenica iz Federalističkih spisa i danas se smatra jednom od najvažnijih definicija moderne demokratije: „Kada bi ljudi bili anđeli, vlada ne bi bila potrebna. Kada bi anđeli upravljali ljudima, ne bi bila potrebna nikakva kontrola nad vladom.“
U toj jednoj misli sadržana je čitava filozofija američke republike.
Evropa je vekovima pokušavala da pronađe „dobrog kralja“. Amerikanci su pokušali nešto sasvim drugo – da naprave sistem koji može da preživi čak i lošeg predsednika.
To možda zvuči kao nijansa, ali upravo ta razlika objašnjava gotovo sve neobičnosti američkog političkog sistema.
Američka demokratija
Američka demokratija nije nastala iz poverenja u narod, kako se često romantizuje, već iz duboke sumnje u ljudsku prirodu. Očevi osnivači nisu verovali da će građani uvek donositi mudre odluke. Još manje su verovali da će političari biti moralni samo zato što su izabrani na izborima.
Aleksandar Hamilton upozoravao je da masa može biti jednako opasna kao i tiranin. Tomas Džeferson je, s druge strane, smatrao da narod mora ostati konačni izvor legitimnosti. Medison je pokušavao da pomiri ta dva pogleda.
Rezultat tog kompromisa bio je sistem koji nam danas često deluje nelogično.
Zašto predsednik nije izabran neposredno već preko Elektorskog koledža? Zašto svaka država ima po dva senatora, bez obzira na broj stanovnika? Zašto Vrhovni sud čine sudije sa doživotnim mandatom? Zašto predsednik ne može da raspusti Kongres, a Kongres ne može jednostavno da smeni predsednika?
Odgovor na sva ta pitanja je isti.
Zato što nijednoj instituciji nije dozvoljeno da postane centar političkog sistema.
Komplikovana promena pravca države
U mnogim evropskim parlamentarnim demokratijama vlada koja ima stabilnu većinu može relativno brzo da donosi zakone, menja politike i upravlja državom. Američki sistem namerno odbacuje takvu efikasnost.
Njegovi tvorci nisu želeli brzu vlast.
Želeli su sporu vlast.
U njihovim očima, sporost nije predstavljala slabost države nego njenu zaštitu.
Ako zakon mora da prođe kroz Predstavnički dom, zatim Senat, pa predsednika, a na kraju možda i proveru pred Vrhovnim sudom, mnogo je manja verovatnoća da će jedna politička strast ili trenutna većina potpuno promeniti pravac države.
Savremeni kritičari često zameraju američkom sistemu upravo ono što su njegovi tvorci smatrali najvećom vrlinom – komplikovanost.
Američki politički sistem često izgleda kao mašina koja sama sebi postavlja prepreke.
I upravo to jeste njegova svrha.
Dvadeset drugi amandman
Najveća ironija američke istorije jeste činjenica da zemlja koja se danas često opisuje kao simbol predsedničke moći nikada nije želela snažnog predsednika u evropskom smislu te reči.
Džordž Vašington, prvi predsednik Sjedinjenih Država, odbio je gotovo sve što bi ga moglo približiti ulozi monarha. Odbio je titule poput „Njegovo Veličanstvo“, insistirao da ga oslovljavaju jednostavno sa „gospodin predsednik“ i, što je još važnije, posle dva mandata dobrovoljno se povukao iz politike.
Njegova odluka nije bila ustavna obaveza.
Bila je politička poruka.
Vašington je razumeo da republike mnogo lakše umiru od navika nego od revolucija. Da je ostao na vlasti doživotno, malo ko bi mu se usudio suprotstaviti. Umesto toga, pokazao je da predsednik nije nezamenljiv.
Tek skoro vek i po kasnije, kada je Frenklin Delano Ruzvelt četiri puta uzastopno biran za predsednika tokom Velike depresije i Drugog svetskog rata, Amerika je odlučila da ono što je Vašington pretvorio u tradiciju pretvori u ustavno pravilo. Dvadeset drugim amandmanom ograničeno je pravo svakog predsednika na najviše dva mandata.
Bila je to još jedna potvrda osnovne filozofije američke države – ne ograničavaju se dobri predsednici zato što su opasni, već zato što nijedan sistem ne sme da zavisi od toga da će na vlasti uvek biti dobri ljudi.
Predsednik ne dobija uvek ono što želi
Možda upravo zato američki predsednik deluje moćnije iz inostranstva nego što zaista jeste u samim Sjedinjenim Državama. Svet vidi čoveka koji pregovara sa drugim državnicima, komanduje najjačom vojskom na svetu i potpisuje izvršne uredbe koje utiču na globalnu ekonomiju. Amerikanci, međutim, iza te slike vide nešto sasvim drugo. Vide političara čija se gotovo svaka važnija odluka sudara sa nekom drugom institucijom. Predsednik može predložiti budžet, ali ga ne može sam usvojiti. Može imenovati ministre, ambasadore i sudije, ali ih ne može postaviti bez potvrde Senata. Može staviti veto na zakon, ali Kongres može taj veto nadjačati dvotrećinskom većinom. Može izdavati izvršne uredbe, ali ih federalni sudovi mogu suspendovati. Može biti vrhovni komandant vojske, ali formalno objavu rata donosi Kongres.
Na prvi pogled deluje kao beskonačan niz birokratskih prepreka. Na drugi pogled postaje jasno da nijedna od njih nije slučajna. Američki sistem nije napravljen da predsednik uvek dobije ono što želi. Napravljen je da gotovo nikada ne dobije sve što želi. U tome se krije njegova najveća posebnost.
Za razliku od političkih sistema koji počivaju na poverenju u lidere, američka republika počiva na neprekidnoj sumnji prema svakome ko raspolaže državnom moći. I možda je upravo zato, uprkos svim krizama, ratovima, atentatima, ekonomskim slomovima i dubokim političkim podelama, uspela da opstane gotovo dva i po veka. Jer njena najveća snaga nikada nije bila u ljudima koji su sedeli u Beloj kući. Bila je u ideji da čak ni oni ne smeju biti jači od sistema koji ih je doveo na vlast.
(1) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (prvi deo)
(2) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (drugi deo)
(3) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (treći deo)
(4) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (četvrti deo)
(5) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (peti deo)
(6) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (šesti deo)
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
