Drugi deo: Senat, Predstavnički dom i kompromis iz 1787. godine koji i danas određuje ko ima moć u Vašingtonu.
Kada su delegati Ustavne konvencije 1787. godine konačno prihvatili ideju da će nova država imati predsednika, rešili su samo polovinu problema. Druga polovina bila je daleko teža: ko će kontrolisati predsednika kada jednog dana na vlast dođe čovek koji poželi više moći nego što mu Ustav dozvoljava?
Odgovor nije bio jedna institucija. Bio je čitav sistem međusobno suprotstavljenih centara moći.
To je razlog zbog kojeg američka politika često izgleda haotično, sporo i gotovo nefunkcionalno. Ono što mnogi smatraju njenom najvećom slabošću zapravo je bilo zamišljeno kao najveća zaštita od autokratije.
Osnivači američke republike
Prvi ozbiljan protivnik predsednika nije Vrhovni sud, kako se često misli, već Kongres.
Na papiru predsednik predstavlja lice države. Njegove konferencije za medije prenose televizije širom sveta, sastaje se sa drugim državnicima i komanduje vojskom. Međutim, iza kulisa američke politike gotovo svaka važna odluka završava na Kapitol Hilu, u zgradi Kongresa, gde predsednik više nije centralna figura već samo jedan od učesnika političkog procesa.
To nije slučajnost.
Osnivači američke republike smatrali su da će parlament, zbog velikog broja ljudi i različitih interesa koje predstavlja, mnogo teže skliznuti u diktaturu nego jedan čovek.
Ali ni parlament nije smeo postati previše moćan.
Zbog toga Kongres nije jedna institucija već dve.
Na prvi pogled razlika između Predstavničkog doma i Senata deluje kao puka organizaciona stvar. U stvarnosti, reč je o jednom od najgenijalnijih političkih kompromisa u modernoj istoriji.
Velike države poput Virdžinije, Pensilvanije ili Masačusetsa smatrale su da broj stanovnika mora biti osnov političkog predstavljanja. Male države, poput Delavera ili Nju Džerzija, tvrdile su da bi u takvom sistemu zauvek ostale u senci velikih.
Da kompromis nije postignut, Sjedinjene Države verovatno nikada ne bi nastale.
Rešenje je bilo gotovo matematičko. Predstavnički dom predstavlja građane, dok Senat predstavlja države.
Zbog toga Kalifornija danas ima 52 člana Predstavničkog doma, dok Vajoming ima samo jednog. Ali kada se otvore vrata Senata, razlika nestaje. I Kalifornija i Vajoming imaju po dva senatora.
U Evropi takav sistem često izaziva čuđenje. Kako je moguće da država sa skoro četrdeset miliona stanovnika ima isti broj senatora kao država sa manje od milion ljudi?
Američki odgovor glasi: zato što Senat nije zamišljen da predstavlja broj ljudi, već ravnopravnost saveznih država.
To je razlika koju mnogi van Amerike previđaju.
Logika nije uvek donosila dobre rezultate
Sjedinjene Države nisu nastale kao jedinstvena država koja je kasnije podeljena na administrativne jedinice. Nastale su kao savez država koje su pristale da deo svog suvereniteta prenesu na zajedničku federalnu vlast. Senat je ostao trajni podsetnik na taj istorijski dogovor.
Međutim, kompromis iz XVIII veka u XXI veku proizvodi sasvim drugačije posledice.
Danas više od polovine Amerikanaca živi u samo desetak najmnogoljudnijih država. Istovremeno, desetine manjih država sa znatno manjim brojem stanovnika zajedno biraju većinu senatora. To znači da politička snaga građana nije jednako raspoređena. Glas birača u Vajomingu ili Severnoj Dakoti u Senatu ima znatno veću težinu nego glas birača u Kaliforniji ili Teksasu.
Upravo zbog toga moguće je da jedna stranka osvoji više glasova širom zemlje, a ipak izgubi većinu u Senatu.
Taj paradoks poslednjih godina postao je predmet ozbiljnih akademskih rasprava. Jedni smatraju da Senat više ne odražava demografsku realnost savremene Amerike. Drugi odgovaraju da je upravo njegova svrha da uspori dominaciju najmnogoljudnijih država i zaštiti federalni karakter zemlje.
To nije teorijska rasprava.
Kada predsednik želi da imenuje ministra, ambasadora ili sudiju Vrhovnog suda, nije mu potrebna saglasnost Predstavničkog doma, već upravo Senata. Jedna mala država tako dobija isti politički uticaj kao i najveće američke savezne države.
Još zanimljivije je to što američki Senat nikada nije zamišljen kao telo koje prati raspoloženje javnosti iz dana u dan. Zato mandat senatora traje šest godina, tri puta duže od mandata članova Predstavničkog doma.
Medison i Hamilton verovali su da politika ne sme biti isključivo odraz trenutnih emocija birača. Ako se javno mnjenje naglo promeni posle ekonomske krize, terorističkog napada ili velikog protesta, Predstavnički dom će to gotovo trenutno odraziti na izborima. Senat, zbog dužih mandata, ostaje sporiji i otporniji na političke talase.
Drugim rečima, jedan dom treba da predstavlja puls naroda, a drugi njegovu dugoročniju stabilnost. Ta logika nije uvek donosila dobre rezultate.
Međusobno nepoverenje nije greška sitstema
Tokom XIX veka upravo je Senat često bio prepreka ukidanju ropstva. Kasnije je usporavao donošenje zakona o građanskim pravima Afroamerikanaca. Institucija koja je trebalo da štiti manjine ponekad je štitila postojeće nepravde.
To je jedna od velikih ironija američke istorije. Mehanizmi koji sprečavaju zloupotrebu vlasti istovremeno mogu usporiti i neophodne društvene promene.
Američki ustavni sistem zato nikada nije bio savršen. Bio je kompromis između stabilnosti i promena.
Možda se njegova prava priroda najbolje vidi u jednom podatku koji se retko pominje. Tokom više od dva veka postojanja, hiljade zakonskih predloga usvojene su u jednom domu Kongresa, ali nikada nisu postale zakon jer nisu prošle drugu instituciju ili nisu dobile predsednikov potpis.
Posmatrano iz perspektive evropskih parlamentarnih demokratija, to izgleda kao blokada sistema.
Iz perspektive Medisona, upravo je to dokaz da sistem radi.
Jer u republici koju su zamislili nije trebalo da bude lako promeniti pravila igre. Svaka velika odluka morala je da prođe kroz niz institucija koje jedna drugoj ne veruju potpuno.
To međusobno nepoverenje nije greška američkog sistema.
Ono je njegov temelj.
Zato američka demokratija nikada nije bila zasnovana na pretpostavci da će političari sarađivati. Naprotiv, njeni tvorci računali su da će se sukobljavati gotovo oko svega. Njihova nada bila je da će upravo iz tog sukoba nastati ravnoteža koja će sprečiti da bilo koja politička većina, ma koliko ubedljivo pobedila na izborima, jednog dana postane apsolutni gospodar države.
(1) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (prvi deo)
(2) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (drugi deo)
(3) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (treći deo)
(4) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (četvrti deo)
(5) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (peti deo)
(6) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (šesti deo)
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
