Smrt gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića 5. oktobra 2004. godine u vojnom objektu „Karaš“ na Topčideru ostala je jedna od najmračnijih i najspornijih misterija novije istorije Srbije. Od prvog dana postojale su različite verzije o tome šta se dogodilo. Jedna od njih, koja nikada nije dokazana, povezuje smrt dvojice mladih vojnika sa čovekom koji se tada nalazio na vrhu liste najtraženijih haških optuženika – Ratkom Mladićem.
Bilo je nešto posle devet sati ujutru 5. oktobra 2004. godine kada je u kasarni Gardijske brigade na Topčideru pronađeno telo 21-godišnjeg Dragana Jakovljevića. Nedaleko od njega nalazilo se telo njegovog vršnjaka Dražena Milovanovića.
Obojica su bili pripadnici Gardijske brigade i nalazili su se na stražarskoj dužnosti. Njihova smrt u vojnom objektu „Karaš“, prostoru koji je decenijama bio obavijen velom tajnosti, odmah je otvorila pitanje: šta se zapravo dogodilo?
Prva istraga ponudila je jednostavan, ali od početka osporavan odgovor – međusobni obračun dvojice vojnika, odnosno ubistvo i samoubistvo.
Prema toj verziji, Jakovljević je navodno pucao u Milovanovića, a potom izvršio samoubistvo. Vojno pravosuđe tada nije pronašlo dokaze o prisustvu treće osobe. Međutim, nezavisna komisija koju je ubrzo formirao tadašnji državni vrh došla je do potpuno drugačijeg zaključka: gardisti nisu stradali u međusobnom obračunu, već su ubijeni.
Kasnija veštačenja dodatno su produbila sumnje u prvobitnu verziju događaja. FBI balističar Stiv Kasper, koji je učestvovao u jednom od kasnijih veštačenja, isključio je mogućnost da su dvojica vojnika izvršila samoubistvo i naveo da su, osim jednog hica, pucnji u vojnike ispaljeni sa udaljenosti od oko 3,35 metara.
Tako je slučaj koji je trebalo da bude brzo rasvetljen prerastao u jednu od najvećih vojnih misterija u Srbiji.
Zašto se u priči pojavio Ratko Mladić?
Odgovor na to pitanje nalazi se u samoj prirodi objekta „Karaš“, ali i u vremenu u kojem se tragedija dogodila.
Ratko Mladić je tada bio jedan od najtraženijih haških optuženika. Godinama se skrivao u Srbiji, a postojale su brojne informacije i svedočenja o tome da je koristio različite vojne objekte i da je imao organizovano vojno obezbeđenje.
U javnosti se ubrzo pojavila informacija da je moguće da se Mladić skrivao upravo na području Topčidera. Portparolka Haškog tužilaštva Florans Artman tada je izjavila da nije isključeno da se Mladić skrivao u tom delu Beograda.
To je bilo dovoljno da se u javnosti pojavi teorija koja će godinama pratiti slučaj: da li su Jakovljević i Milovanović možda videli nešto što nisu smeli da vide?
Prema toj hipotezi, gardisti su mogli da otkriju prisustvo osoba koje su obezbeđivale ili skrivale haškog begunca. U najdramatičnijoj verziji te priče, ubijeni su upravo zato što su mogli da otkriju da se Ratko Mladić nalazi u vojnom objektu.
Ali tu dolazimo do ključne stvari: za ovu tvrdnju nikada nije pronađen pravosnažan dokaz.
Mladić je bio povezan sa Topčiderom – ali to nije dokaz da je bio tamo tog jutra
Kasnija svedočenja dodatno su komplikovala slučaj.
Bivši pripadnici vojske govorili su da je Mladić godinama koristio vojne objekte. Jedan od bivših oficira, Srboljub Nikolić, tvrdio je da je u maju 2002. dobio naređenje da organizuje Mladićev izlazak iz vojnog objekta Gardijske brigade na Topčideru.
Ta tvrdnja je posebno važna jer pokazuje da veza Mladića i Topčidera nije nastala samo na osnovu novinskih spekulacija. Postojala su svedočenja da je tamo ranije boravio.
Ali između činjenice da je Mladić ranije koristio određene vojne objekte i tvrdnje da je 5. oktobra 2004. bio u „Karašu“ u trenutku kada su ubijeni gardisti postoji ogromna razlika.
Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine je 2011. saopštilo da analizom Mladićevog kretanja, njegovih dnevnika i kretanja njegovih pomagača nije pronađen dokaz da je on u vreme ubistva bio u kasarni na Topčideru.
Zbog toga je odgovorno govoriti o vezi i mogućem kontekstu, a ne o dokazanom motivu.
Šta je onda Mladić rekao o slučaju?
Možda najneobičniji deo priče dogodio se mnogo godina kasnije.
Tokom 2014. godine Ratko Mladić je, po zahtevu Višeg tužilaštva u Beogradu, saslušan u Hagu u vezi sa slučajem Topčider.
Prema tadašnjim izveštajima, Mladić je negirao umešanost u ubistvo dvojice gardista. Međutim, istovremeno je naveo ime osobe iz tadašnjeg vrha Vojske Srbije za koju je tvrdio da može da pruži odgovore o tome šta se dogodilo u objektu „Karaš“.
Ta osoba bila je Branko Krga, tadašnji načelnik Generalštaba.
Krga je, međutim, negirao da zna bilo šta o ubistvu i izjavio da u noći između 4. i 5. oktobra 2004. nije bio u Srbiji, već u Nemačkoj. Istovremeno je izrazio spremnost da bude saslušan.
Tako se dogodio gotovo paradoksalan obrt: čovek čije se ime godinama nalazilo u središtu različitih teorija o skrivanju Ratka Mladića – sam Mladić – u jednom trenutku je istražiteljima rekao da odgovore možda treba tražiti kod drugog visokog vojnog funkcionera.
Tajna „Karaša“
Poseban element cele priče predstavlja sam vojni objekat.
„Karaš“ nije bio obična kasarna. Radilo se o tajnom vojnom objektu, a neposredna blizina podzemnih prostorija dodatno je hranila sumnje i različite teorije.
U danima i mesecima posle tragedije pojavljivale su se tvrdnje da je objekat mogao biti korišćen za skrivanje ljudi sa haških poternica.
Nezavisna komisija, predvođena advokatom Božom Prelevićem, zaključila je da su gardisti ubijeni, a ne da je došlo do međusobnog obračuna. Međutim, ni ta komisija nije uspela da utvrdi ko je ubica niti da dokaže da je ubistvo imalo veze sa Ratkom Mladićem.
To je možda i najvažniji zaključak čitavog slučaja.
Postoje ozbiljne indicije da prvobitna verzija o međusobnom obračunu nije mogla da objasni sve činjenice. Ali iz toga automatski ne proizlazi da je Mladić bio uzrok ili neposredni povod ubistva.
Zašto je teorija o Mladiću toliko dugo opstala?
Zato što se nekoliko događaja vremenski i prostorno preklapa.
S jedne strane, u Srbiji je početkom 2000-ih postojala mreža ljudi i vojnih struktura koje su pomagale Ratku Mladiću da se skriva.
S druge strane, u strogo čuvanom vojnom objektu na Topčideru poginula su dvojica vojnika pod okolnostima koje su od početka bile sporne.
Treće, upravo se u tom periodu intenzivirao međunarodni pritisak da Srbija uhapsi i izruči Mladića.
I četvrto, nikada nije definitivno utvrđeno ko je ubio gardiste.
Zbog toga je teorija o Mladiću postala mnogo više od obične glasine. Postala je jedna od centralnih hipoteza u pokušajima da se objasni Topčider.
Ali hipoteza nije isto što i činjenica.
Najveće pitanje ostalo je bez odgovora
Danas, više od dve decenije posle smrti Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, najvažnije pitanje i dalje glasi:
Ko ih je ubio i zašto?
Porodice gardista od početka su odbacivale verziju da su njihovi sinovi jedan drugog ubili. Godinama su tražile novu istragu i odgovore o tome šta se događalo u objektu „Karaš“.
U međuvremenu su se menjale vlasti, vojna struktura, pravosudni sistem i države čije su vojske čuvale taj objekat.
Menjala se i sudbina čoveka čije je ime neraskidivo povezano sa jednom od najvećih tajni tog vremena.
Ratko Mladić je 2017. godine u Haškom tribunalu osuđen na doživotni zatvor zbog genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina počinjenih tokom rata u Bosni i Hercegovini. Njegovo skrivanje u Srbiji godinama je bilo predmet međunarodnog pritiska i unutrašnjih političkih sukoba.
Ipak, nijedna od tih činjenica sama po sebi ne dokazuje da je Mladić imao veze sa smrću dvojice gardista.
Misterija koja je ostala između rata i države
Slučaj Topčider zato nije samo priča o smrti dvojice vojnika.
To je priča o Srbiji posle 2000. godine, o vojsci koja je nasledila tajne prethodne države, o haškim optuženicima koji su godinama pronalazili utočište u vojnim strukturama, o institucijama koje su davale različite odgovore i o porodicama koje ni posle više od dve decenije nisu dobile odgovor koji bi zatvorio najvažnije pitanje.
Veza sa Ratkom Mladićem ostala je jedna od najmračnijih niti te priče.
Možda je Mladić bio potpuno van objekta tog jutra.
Možda je znao više nego što je želeo da kaže.
Možda su gardisti stradali zbog nečega što nije imalo nikakve veze sa njim.
A možda se ključ odgovora zaista nalazi u tajnim vojnim strukturama i događajima koji su se odvijali oko njegovog skrivanja.
Ono što se može reći sa sigurnošću jeste mnogo jednostavnije i mnogo strašnije:
Dvojica mladih gardista, Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović, izgubila su život u vojnom objektu 5. oktobra 2004. godine. Zvanične verzije događaja bile su međusobno suprotstavljene, a nijedna istraga nije dovela do pravosnažno osuđenog počinioca.
Zato je slučaj Topčider i dalje otvorena rana.
A ime Ratka Mladića u toj priči ostaje – ne kao dokazani ubica ili dokazani motiv, već kao deo šire, mračne slagalice čiji najvažniji delovi nikada nisu pronađen
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
