Sahrana Ratka Mladića nije bila samo poslednji čin života jednog haškog osuđenika. Postala je politički događaj u kojem se, možda jasnije nego godinama unazad, videlo koliko je Srbija još uvek podeljena između potrebe da zatvori poglavlje ratova devedesetih i političkog interesa da ga nikada sasvim ne zatvori.
Hiljade ljudi koje su došle na Vidikovac nisu bile samo publika na poslednjem ispraćaju generala Vojske Republike Srpske. Zastave Srbije i Republike Srpske, majice sa Mladićevim likom, parole i javno veličanje čoveka koji je pravosnažno osuđen za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti poslali su poruku mnogo širu od poruke saučešća porodici.
Ali još važnija od mase ljudi bila je državna scenografija.
Mladić je ispraćen uz opelo patrijarha Srpske pravoslavne crkve, kovčeg su izneli pripadnici Vojske Srbije, a među prisutnima je bio veliki broj ministara, političara i pripadnika i veterana vojske. Istovremeno, predsednik države Aleksandar Vučić nije došao, uz obrazloženje da je imao ranije dogovoren susret sa predsednikom Uzbekistana.
Formalno, dakle, država nije organizovala državnu sahranu. Praktično, međutim, teško je bilo poslati poruku da država sa tim događajem nema nikakve veze. I upravo tu nastaje politički problem.
Između „nije državna sahrana“ i slike koju vide svi
U međunarodnoj politici simboli često imaju veću težinu od formalnih objašnjenja.
Možete reći da sahrana nema državna obeležja. Ali ako vojska učestvuje u ceremoniji, ako su među zvanicama ministri, ako se uz kovčeg pojavljuju vojna obeležja i ako se događaj odvija uz prisustvo najviših predstavnika političkog establišmenta, onda je teško očekivati da Brisel, Sarajevo ili Zagreb takvu sliku posmatraju samo kao privatni porodični događaj.
To je verovatno i najveća politička greška vlasti.
Da je cilj bio da se napravi jasna distanca između države Srbije i Mladićeve ratne biografije, postojalo je mnogo načina da se ta distanca pokaže. Umesto toga, napravljena je ambivalentna situacija: najviši državni vrh formalno nije bio prisutan, ali je deo državnog aparata bio dovoljno vidljiv da ta odsutnost izgubi politički smisao.
Drugim rečima, pokušalo se sa obe strane. Da se ne naljuti biračko telo koje Mladića doživljava kao heroja, ali i da se Briselu pokaže kako Srbija formalno nije stala iza njegovog nasleđa. Problem je što takve poruke funkcionišu samo dok ih druga strana prihvata. Ovoga puta nije.
Trideset godina kasnije, rat još nije završio u političkom smislu
Najvažnija posledica Mladićeve smrti možda nije ono što se dogodilo na samoj sahrani, već činjenica da je pokazano koliko su događaji iz devedesetih i dalje politički živi.
Prošlo je tri decenije od ratova koji su razorili Jugoslaviju. Ali vreme samo po sebi ne proizvodi pomirenje.
Ono može da udalji događaj od sadašnjosti, ali ne može da promeni njegovo značenje ako društvo nikada nije postiglo minimum saglasnosti o tome šta se dogodilo.
U Srbiji se i dalje vodi spor oko osnovnog pitanja: da li je moguće razlikovati poštovanje prema srpskim vojnicima i žrtvama rata od veličanja ljudi koji su pravosnažno osuđeni za najteže ratne zločine?
Odgovor bi morao da bude jednostavan.
Može se govoriti o stradanju Srba, o zločinima nad Srbima, o vojničkim žrtvama i o svim nepravdama koje su počinjene tokom ratova. Ali to ne menja sudski utvrđene činjenice o Srebrenici i drugim zločinima za koje je Mladić osuđen. Problem nastaje kada se ta dva nivoa namerno pomešaju. Tada se sećanje pretvara u političku mobilizaciju.
Sarajevo je sahranu videlo drugačije
Iz Bosne i Hercegovine reakcija nije bila samo emotivna.
Najava smanjenja diplomatskog prisustva BiH u Srbiji, odnosno svođenja rada ambasade na minimum, predstavlja mnogo ozbiljniji signal od uobičajene razmene saopštenja i protesta.
Ako do takvog poteza zaista dođe, posledice neće biti samo simbolične. On bi pogodio svakodnevne diplomatske i konzularne odnose dve zemlje i pokazao da je pitanje Mladićeve sahrane postalo deo šireg problema odnosa Sarajeva i Beograda.
Za Bošnjake je Mladić simbol jednog od najstrašnijih perioda rata. Za deo Srba on je simbol vojne odbrane Republike Srpske.
Te dve slike trenutno ne samo da postoje paralelno — one se međusobno isključuju. Zato je sahrana proizvela toliko snažnu reakciju. Nije se, zapravo, raspravljalo samo o mrtvom čoveku.
Raspravljalo se o tome da li Srbija, tri decenije posle ratova, želi da prošlost posmatra kao istoriju ili kao još uvek živ politički kapital.
Hrvatska je prepoznala ono što je Brisel pokušao da zaobiđe
Iz Zagreba je stigla još jedna važna poruka.
Hrvatski premijer Andrej Plenković ocenio je da reakcija Evropske komisije nije bila dovoljno snažna i ukazao na ono što je nazvao pokušajem srpskih vlasti da istovremeno budu prisutne i odsutne sa događaja.
To je zanimljiva formulacija jer pogađa samu suštinu problema. Brisel je reagovao, ali oprezno.
Evropska komisija je ocenila da su prizori sa sahrane šokantni, posebno imajući u vidu učešće ministara i vojske. Iz Brisela je potom stigla i poruka da će najnovija politička dešavanja morati da budu uzeta u obzir u daljim pregovorima Srbije sa Evropskom unijom, uključujući i razgovore o otvaranju Klastera 3.
Za Srbiju je to možda važnije od svih političkih izjava koje su stigle iz regiona. Jer evropske integracije funkcionišu upravo kroz takve procese: događaj koji se danas čini kao politička epizoda sutra može postati deo procene kandidata za članstvo.
Evropska komisija za sada nije objavila konkretnu kaznenu meru niti je povukla raniju tehničku procenu Srbije. Ali sama činjenica da se sahrana jednog ratnog zločinca dovodi u vezu sa pregovorima o članstvu pokazuje da Brisel ovaj događaj nije tretirao kao unutrašnju stvar Srbije.
I Crna Gora je pokazala istu podelu
Posebno je zanimljivo što se ista rasprava gotovo preslikala u Crnoj Gori.
Jedni političari su Mladića nazivali generalom i herojem, drugi su podsećali na pravosnažne presude i odbacivali bilo kakvo relativizovanje ratnih zločina.
U Pljevljima su organizovani autobusi za odlazak na sahranu u Beograd. U drugim delovima zemlje bilo je javnih osuda takvog odnosa prema Mladiću.
Crna Gora je tako dobila sopstvenu verziju istog problema: da li se pripadnost srpskom identitetu mora dokazivati odnosom prema ratnim liderima devedesetih?
Ako je odgovor potvrdan, onda će svaki pokušaj suočavanja sa prošlošću biti predstavljen kao napad na Srbe.
Ako je odgovor negativan, otvara se prostor da se o ratovima govori bez potrebe da se istorija pretvara u navijački sukob.
To je mnogo važnija dilema od same Mladićeve sahrane.
Najveći problem nije Mladić
Ratko Mladić je umro. Presude protiv njega ostaju.
Ali ono što je ostalo posle njega jeste pitanje zbog čega je i 2026. godine moguće da sahrana pravosnažno osuđenog ratnog zločinca postane događaj oko kojeg se mobilišu hiljade ljudi, političke stranke, institucije, susedne države i Evropska unija.
Odgovor nije samo u Mladiću. On je u načinu na koji se društva bivše Jugoslavije sećaju svojih ratova. Svaka država ima svoje heroje, svoje žrtve i svoje mitove. Problem počinje kada se od društva traži da prihvati mit kao zamenu za činjenice.
Srbija zato nije pred problemom zato što je jedan čovek sahranjen uz vojne počasti. Problem je mnogo dublji.
Ako država želi da bude deo Evropske unije, onda će pre ili kasnije morati da napravi jasnu granicu između sećanja na sopstvene žrtve i veličanja ljudi koji su osuđeni za ratne zločine.
Ta granica nije poniženje Srbije. Naprotiv.
To je granica koja bi omogućila da se o srpskim žrtvama govori bez straha da će svaka takva priča automatski biti povezana sa negiranjem tuđih žrtava.
Sahrana Ratka Mladića pokazala je da Srbija tu granicu još nije jasno povukla.
I zato je mnogo manje važno pitanje ko je stajao pored njegovog kovčega nego pitanje šta će Srbija uraditi kada se kovčeg spusti u zemlju, a politički problem ostane iznad nje.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
