Gordana Vunjak Novaković i Maja Matarić našle su se na Forbesovoj listi 50 žena starijih od 50 godina koje svojim radom pomeraju granice nauke, tehnologije i medicine. Jedna istražuje kako da se oštećena ljudska tkiva obnove, druga razvija robote koji mogu da pružaju podršku ljudima.
Na ovogodišnjoj Forbesovoj listi „50 Over 50: Innovation“ našle su se dve naučnice rođene u Srbiji koje su profesionalne karijere izgradile u Sjedinjenim Američkim Državama.
Gordana Vunjak Novaković, profesorka biomedicinskog inženjerstva i medicinskih nauka na Univerzitetu Kolumbija, decenijama razvija metode za stvaranje i obnovu ljudskih tkiva. Maja Matarić, profesorka računarstva, neuronauke i pedijatrije na Univerzitetu Južne Kalifornije, jedna je od pionirki socijalno asistivne robotike.
Njihove oblasti gotovo da nemaju dodirnih tačaka, ali ih povezuje isti cilj: tehnologiju i nauku pretvoriti u nešto što ima neposrednu korist za čoveka.
Gordana Vunjak Novaković: „servis za ljudsko telo“
Sa 77 godina, Gordana Vunjak Novaković i dalje vodi istraživanja na samoj granici biomedicine. U laboratoriji Univerziteta Kolumbija proučavaju se matične ćelije, biomaterijali i načini na koje se u kontrolisanim uslovima mogu stvarati ljudska tkiva.
Istraživanja obuhvataju kost, srce, pluća, jetru i krvne sudove, ali i takozvane „organe na čipu“ — male modele ljudskih tkiva koji omogućavaju proučavanje bolesti i testiranje potencijalnih terapija.
Osnovna ideja tkivnog inženjerstva jeste da se oštećeno tkivo ne mora uvek samo zameniti. Moglo bi da se obnovi ili napravi novo, koristeći ćelije pacijenta i materijale koji oponašaju njihovo prirodno okruženje.
Vunjak Novaković svoj rad zato opisuje kao neku vrstu „servisa za ljudsko telo“.
Dugoročni cilj je razvoj terapija koje bi bile dostupne onda kada su pacijentu potrebne. Jedan od pravaca istraživanja jeste stvaranje univerzalnih donorskih ćelija koje bi mogle da se čuvaju i koriste bez dugotrajnog prilagođavanja svakom pojedincu.
Put od Beograda do Kolumbije
Po obrazovanju hemijski inženjer, Vunjak Novaković je profesionalni put počela u Beogradu. Predavala je na Tehnološko-metalurškom fakultetu, a zatim kao Fulbrajtova stipendistkinja otišla na Massachusetts Institute of Technology.
Na MIT-u je upoznala profesora Roberta Langera, čiji joj je rad otvorio vrata tada nove oblasti — tkivnog inženjerstva.
Tu je počela da istražuje mogućnost da se ćelije uzgajaju izvan organizma, u posebno napravljenim sistemima, kako bi se dobilo funkcionalno tkivo.
Kasnije je taj pristup razvijala na Univerzitetu Kolumbija, gde je njena laboratorija postala jedno od poznatih mesta za istraživanje matičnih ćelija i regenerativne medicine.
Kroz laboratoriju je do sada prošlo više od 250 mladih istraživača. Mnogi su kasnije postali profesori, lekari, rukovodioci kompanija i istraživači.
Mentorstvu zato daje posebno mesto u svojoj karijeri.
Kada nauka izađe iz laboratorije
Za Vunjak Novaković naučni rad nije završen kada se rezultat objavi u časopisu. Deo njenih istraživanja pretočen je u biotehnološke kompanije.
Među njima je EpiBone, koji razvija tehnologije za regeneraciju kostiju i hrskavice, kao i Tara Biosystems, kompanija koja je radila na modelima srčanog mišića na čipu za razvoj terapija za bolesti srca.
Njena istraživanja objavljivana su u časopisima poput Nature, Cell, Nature Biotechnology i Nature Medicine.
Dobitnica je brojnih međunarodnih priznanja, među kojima su nagrada Evropskog zavoda za patente i L’Oréal-UNESCO For Women in Science. Članica je Nacionalne akademije inženjerstva SAD, Akademije Europaea i Njujorške akademije nauka.
Maja Matarić: robotika koja ima ljudsku svrhu
Maja Matarić bavi se drugačijim problemom: kako napraviti robote koji neće samo izvršavati zadatke, već mogu da komuniciraju sa ljudima i pruže im podršku.
Profesorka Univerziteta Južne Kalifornije bila je među pionirima socijalno asistivne robotike. Njena istraživanja obuhvataju primenu robota kod dece sa autizmom, starijih osoba, ljudi koji se oporavljaju od moždanog udara i onih koji se suočavaju sa anksioznošću.
U ovom pristupu robot nije zamišljen kao zamena za čoveka. Njegova uloga može biti da podseti korisnika na vežbu, podstakne ga na aktivnost, učestvuje u razgovoru ili pruži dodatnu podršku tamo gde je ona potrebna.
Matarić je 2016. godine bila među osnivačima kompanije Embodied, koja je razvila Moxie, robota sa veštačkom inteligencijom namenjenog interakciji sa decom.
Iz Beograda u vrh američke robotike
Matarić je rođena u Beogradu, a u Ameriku je otišla sa 16 godina. Studirala je na Univerzitetu u Kanzasu, a doktorirala na MIT-u.
Karijeru je gradila na preseku robotike, računarstva, neuronauke i proučavanja ljudskog ponašanja. Za njen rad značajno je i to što nije ostala isključivo u akademskom svetu, već je deo istraživanja pretočila u proizvode i kompanije.
Dobitnica je brojnih priznanja za naučni, obrazovni i mentorski rad. Njena karijera obuhvata gotovo pola veka razvoja oblasti koja je od laboratorijskih eksperimenata stigla do današnjih sistema veštačke inteligencije i socijalnih robota.
Dve naučnice, dve granice tehnologije
Gordana Vunjak Novaković pokušava da približi medicinu trenutku u kojem će oštećeno ljudsko tkivo moći da bude obnovljeno ili zamenjeno funkcionalnim tkivom napravljenim uz pomoć bioinženjerstva.
Maja Matarić istražuje drugu granicu — kako mašine mogu da razumeju čoveka dovoljno dobro da mu budu korisne, a ne samo funkcionalne.
Njih dve su zbog toga zanimljive i izvan svojih naučnih disciplina. Njihov rad pokazuje koliko se savremena nauka udaljila od strogo podeljenih oblasti: biologija se spaja sa inženjerstvom, medicina sa računarstvom, a robotika sa neuronaukom i psihologijom.
Forbes ih je uvrstio među 50 inovatorika starijih od 50 godina upravo u trenutku kada se mnoge od najvažnijih tehnoloških promena više ne događaju u jednoj laboratoriji ili jednoj naučnoj oblasti.
Za Srbiju je zanimljiva još jedna činjenica: obe su svoj prvi deo životnog puta počele u Beogradu, a zatim izgradile karijere na univerzitetima koji danas oblikuju svetsku nauku.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
