U vremenu u kojem se poslovna kultura često povezuje sa dostupnošću zaposlenih gotovo tokom celog dana, italijanski luksuzni brend Brunello Cucinelli neguje potpuno drugačiji model. U sedištu kompanije u Solomeu radni dan počinje u osam ujutru i završava se u 17.30, dok je pauza za ručak duga čak sat i po.
Prekovremeni rad nije deo poželjne poslovne kulture kompanije, a komunikacija koja zadire u privatno vreme zaposlenih tokom vikenda takođe se izbegava. Ideja osnivača Brunella Cucinellija jeste da posao treba da zauzme svoje mesto u životu čoveka, ali ne i da mu ga oduzme.
Ovakav pristup nije sprečio kompaniju da izgradi globalni luksuzni biznis. Naprotiv, prihod Brunello Cucinellija dostigao je oko 1,2 milijarde evra u 2024. godini, da bi naredne godine porastao na približno 1,4 milijarde.
U kompaniji Brunello Cucinelli svi odlaze na ručak u 13 časova
Solomeo, malo srednjovekovno mesto u italijanskoj regiji Umbrija, nije samo sedište kompanije već i važan deo Cucinellijeve poslovne filozofije. On je počeo da obnavlja selo još 1985. godine, a razvoj kompanije povezao je sa očuvanjem lokalne zajednice i zanatske tradicije.
U 13 časova posao se prekida. Zaposleni imaju 90 minuta za ručak, razgovor, šetnju ili odmor. Mogu da ostanu u kompanijskom restoranu, izađu napolje ili odu kući.
Posebnost ovog sistema je i to što zaposleni u Solomeu ne moraju da evidentiraju dolazak i odlazak na način uobičajen u mnogim kompanijama. Cucinelli polazi od pretpostavke da rad treba da traje koliko je potrebno da se posao obavi, ali da ostatak dana pripada zaposlenom.
Ručak kao deo poslovne kulture
Kompanijski ručak nije zamišljen kao usputna pauza između dva sastanka. Hranu pripremaju lokalne kuvarice, a meni je zasnovan na tradicionalnoj kuhinji Umbrije.
Na stolu se mogu naći pasta, meso, lokalni hleb, sir, pršuta i povrće, dok se za desert služi voće. Koriste se proizvodi iz lokalnog okruženja, uključujući maslinovo ulje i vino.
Takva organizacija ima i simboličnu funkciju. Zajednički obrok odvaja zaposlene od ritma u kojem se svaki minut radnog dana meri kroz sastanke, mejlove i rokove.
Posle ručka nije zabranjen odmor
Još jedan detalj koji se teško uklapa u stereotip moderne korporacije jeste mogućnost odmora nakon ručka. Zaposleni mogu da prošetaju ili nakratko odspavaju, a sam Cucinelli javno je govorio da i on praktikuje kratku dremku od 15 do 20 minuta.
Za njega odmor nije suprotnost radu. Naprotiv, smatra da čovek koji ima dovoljno vremena za privatni život može dugoročno kvalitetnije da radi.
Takav stav deo je koncepta koji Cucinelli naziva „humanističkim kapitalizmom“ — poslovnog modela u kojem profit nije jedino merilo uspeha, već se pažnja posvećuje i uslovima u kojima ljudi rade.
Kancelarija sa pogledom na nebo
I sam prostor u kojem zaposleni rade projektovan je u skladu sa tom idejom. Kompanija vodi računa o kvalitetu vazduha, temperaturi i količini prirodne svetlosti, dok su radni prostori uređeni tako da zaposleni imaju pogled prema parku i otvorenom prostoru.
Cucinelli smatra da i fizičko okruženje utiče na odnos čoveka prema poslu. Umesto klasičnog industrijskog ambijenta, sedište kompanije pokušava da spoji proizvodnju, arhitekturu i prostor za život.
Plate iznad proseka i ulaganje u zanat
Ovakva filozofija obuhvata i zarade. Financial Times je 2013. godine objavio da su zaposleni u Cucinellijevoj proizvodnji u proseku zarađivali oko 20 odsto više od nacionalnog proseka za fabričke radnike. Kompanija danas navodi oprezniju formulaciju — da nastoji da zarade budu nešto iznad proseka, bez obzira na poziciju zaposlenog.
Poseban deo sistema predstavlja škola zanata u Solomeu. Mladi tamo mogu da uče krojenje, izradu krojeva, pletenje, popravku trikotaže i druge veštine potrebne za proizvodnju luksuzne odeće. Za vreme školovanja dobijaju i mesečnu stipendiju.
Cilj je dvostruk: očuvati tradicionalne zanate i istovremeno obezbediti novu generaciju obučenih radnika za industriju u kojoj kvalitet ručne izrade predstavlja deo vrednosti proizvoda.
Od Solomea do „Emili u Parizu“
Cucinellijev model postao je prepoznatljiv i izvan sveta mode. U četvrtoj sezoni serije „Emili u Parizu“ pojavljuje se izmišljeni italijanski luksuzni brend Muratori i mesto Solitano, čija je sličnost sa Brunellom Cucinellijem i Solomeom teško prevideti.
Luksuzni porodični brend, malo italijansko mesto, proizvodnja povezana sa zanatima i svakodnevni zajednički ručak deo su televizijske priče.
Sličnost nije slučajna. Kreator serije Daren Star posetio je Solomeo, upoznao Cucinellija i njegovu porodicu i obišao mesto pre nego što je kreiran izmišljeni Solitano.
Može li ovaj model da funkcioniše i drugde?
Cucinellijev primer ne znači da je kraći radni dan sam po sebi dovoljan za uspešno poslovanje. Kompanija posluje u specifičnom segmentu luksuzne mode, oslanja se na snažan brend, visoke cene i dugoročnu strategiju.
Ipak, njena poslovna praksa otvara zanimljivo pitanje: koliko produktivnost zaista zavisi od broja sati provedenih na poslu, a koliko od načina na koji su ti sati organizovani?
U Solomeu odgovor pokušavaju da pronađu u jednostavnoj formuli — radni dan ima početak i kraj, ručak se ne preskače, privatno vreme se poštuje, a zanat i radno okruženje tretiraju se kao deo poslovne vrednosti.
Kompanija pritom nije mala radionica koja je žrtvovala profit zarad komfora zaposlenih. Reč je o globalnom luksuznom brendu koji je u 2025. godini ostvario oko 1,4 milijarde evra prihoda.
Zbog toga je priča o Brunellu Cucinelliju zanimljivija od običnog recepta za „posao iz snova“. Ona pokazuje da u određenim poslovnim modelima granica između dobrih uslova rada i uspešnog biznisa ne mora nužno da bude pitanje izbora između jednog i drugog.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
